HAARP i druge priče

U novoj tematskoj antologiji koju priređuje Goran Skrobonja možete, između ostalog, da pročitate i moju novelu Sumrak bogova, svitanje vampira. Svratite do štanda Paladina i pazarite ovu knjigu, nećete se pokajati.

ODLOMAK: "Prvi su u javnost istupili oni, vampiri. Mora se priznati da su u nekim stvarima ispali pametniji. Godinama su pažljivo pripremali teren, knjigama, filmovima, serijama stvorili mit o sebi kao bledim romantičnim ljubavnicima koji bdiju nad krevetima svojih nevesta koje samo čekaju da se prenu iz sna i ponude svoje podjednako bele vratove."

OTVORENO PISMO SRPSKOM NARODU OD ILJIČA RAMIREZA SANČEZA, Goran Gocić
ONI, Jelica Greganović
ATENTAT KOJI SE NIJE DOGODIO, Filip David
KARANTIN, Darko Tuševljaković
GDO JE VUBIL KNDJA, Ilija Bakić
HAARP U DRUGOM SVETU, Ivan Vukadinović
KIKIMORA SPAVA U MOM DŽEPU, Branka Selaković Milošević
OČI BOJE MUDROSTI I NADE, Ivan Lutz
BEZ OBZORJA, Miljan Marković
SVET KAO VOLJA I ZAVERA, Vasa Pavković
NAJLEPŠA, KRAJ PRIČE?, Mirjana Marinšek Nikolić
NEKRONOMIKON: TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE, Dejan Ognjanović
BALAMSKA AVET, Đorđe Bajić
POSLEDNJA ŽELJA, Zoran Pešić Sigma
PROGRAM, Nataša Milić
PLITKI GRBOVI, Sebastian Adanko
1138, Mladen Milosavljević
OTMICA, Miloš Petrik
MESO, Pavle Teofilović
MIJAZMA, Radoslav Slavnić
DANAS PADAŠ U ROPSTVO, Relja Antonić
SUMRAK BOGOVA, SVITANJE VAMPIRA, Željko Obrenović
TROPIKANA, Stevan Šarčević
SEMENIŠTE, Tamara Lujak
ZNALAC ČISTIH DANA, Vladimir Kolarić
ZAŠTO SE NISMO ZAUSTAVILI DA KUPIMO CIGARETE, Ivan Nešić
FABULATOR, Oto Oltvanji
VIŠE OD IGRE, Goran Skrobonja
HAARP I DRUGE PRIČE, Jovan Ristić

Presing 69

U aktuelnom 69. broju akademskog lista Pressing možete pročitati čak tri moja teksta, o Džilijen Flin, o Kingovom romanu Mr Mercedes i o romanu Poslednji vukodlak Glena Dankana. Uživajte.

Omatorilo se

Omaži dođu ili kad ste mnogo dobri ili kad omatorite, pošto ovo prvo sigurno nisam, ne gine mi drugo. No, izuzetna mi je čast što je mladi pisac Aca Panić pronašao inspiraciju u mojoj ranoj priči Skriveno unutra i stvorio novu priču u okviru istog (neiskošišćenog) univerzuma. Aco, hvala ti. A vi? uživajte. Skriveno unutra možete pročitati ovde.

Ветар је дувао. Можда и превише. Било је заиста хладно, а Алек је безуспешно већ сатима покушавао да се утопли. Гомила људи, непознатих пролазника, кретала се некуда. Подједнако брзо као и његове мисли. Налазио се у свету његовог идола, његовог узора, његовог... Тог неког ко му је могао бити брат, најбољи друг, а и обичан пролазник... али једноставно године су учинилe да буде све то, помало. Налазио се у свету свог најдражег глумца, који је живео у граду песника. У свету у којем је Андреј већ умро, пролио сву своју, како би један Индијац рекао „гримизну течност“,  а опет,  тек је изашао из стана и кренуо у пошту. Већ је све то заборављено, а заправо се још није ни догодило. Управо тако. Били су у једном истом свету. Њих двојица, грумци, у граду песника.

Алек уставши погледа на сат и схвати да касни. Цео живот касни, касне обојица. Тако, нерасањен, још увек несвестан Андрејевог присуства у том јебеном граду песника, помисли како је добро бити сам, јединствен, слободан. Како је лепо сести у аутомобил и отићи у други град на пиће. И помисли да уради управо то. Ипак, био је свестан да нема никога и никада неће моћи ни да има. Његова глумица тада је била још увек изгубљена и зависило је од сваког његовог потеза да ли ће је пронаћи. Зависи и сада, у тренутку када се то време поново одвија и зависиће и убудуће. Једноставно, то ће увек бити неизвесно. А Андреј, па он је све то проживео већ у својим најлуђим улогама. Погинуо је од стране мртвог песника који изиграва глумца. А затим, тако мртав, отресао се свега и свих, пронашао своју глумицу и запечатио ток своје судбине. Већ излазивши из стана, Алек, као по шаблону, угледа неку девојку. У тренутку када се окретала видео је сву њену песничку лепоту. Ипак, облине би чак и педеру вратиле жељу за женским полом. Чврсте груди једриле су испод џемпера, није могао да се не запита како изгледају. На памет му је пао брз секс. Ипак, он није био песник. А она није била Андрејева комшиница. Била је обична пролазница која гаси и оно мало глумачког у човеку. Одлучио је да само настави. Десетак минута касније нашао се у Дому здравља. Успут је схватио да жели да посети свог доктора. Без неког посебног разлога. Цео живот су га нервирале споре и неодговорне сестре, сада је решио да им узврати ту љубазност. Прошао је веома неуспешно у том покушају. Картон су му пронашли одмах јер је био превише познат да не би знали ко је. Заправо били су чак и љубазни, што је довољно за уплашити се озбиљно и запитати се ко је ту луд, он, оне или лекар који му је преписао инјекције здравом и читавом. Ипак, дежурну сестру тако инспиративног лица није могао да одбије. А онда, ако би користили сприп ефекте, бум, трас, враћа му се све. Он, мали, прима инјекције док га једва садржавају три, понекад и четири особе. Одједном види стари ормарић који је одавно иструлио, у коме су некад држали све могуће ампуле. И ту на кревету крвари примајући инјекцију. Његова гримизна течност полако одлази... сестра панично трчи ка вратима одлазећи по помоћ. Она је нова, не зна како треба поступати у таквим тренуцима. Ипак, њему крв лије, а он остаје да лежи у мислима као да је дете још увек. Лекар сада панично понавља сестрину радњу, само крећући се ка њему. Сада више не делује арогантно. Сагао се над њим и покушава некако да заустави то крвопролиће. Делује као да му је најбољи друг, или можда брат, а могао би бити и обичан пролазник. Тако су слични, а опет, никада не могу бити исти. Песници и глумци су два света. Сада се појављује Андреј, који је све то искусио, а некако, тек је кренуо у пошту. Сада се појављује Алекова глумица коју је знао још из средње... Сада се појављује свет настао из мешавине живота... На различитим крајевима тог града песника, Андреј и Алек крваре, док се они смеју, плачу, гледају забезекнуто... Али из те крви настају и глумице, настају и нови глумци... Рађа се читав нови свет којем прети град песника.