Insidious

Insidious je horor film koji počinje kao priča o ukletoj kući. Ali, kad ukućani urade ono što likovi u sličnim filmovima ne čine, da se presele u drugu kuću, ispostavi se da stvari nisu tako jednostavne, jer, naime, nije problem u kući.

Dalje se priča prebacuje na astralne projekcije, demone koji zaposedaju žive itd.

Sve u svemu, nije to loše, ali Insidious je opet nekako krpež koji napetost stvara veštački, onime što promiče u perifernom vidu, mraku, ćoškovima. A kad sve postane konkretnije, urušava se u antiklimaksu.

Dejvid Sajmon: Homicide

Dejvid Sajmon je proveo godinu dana sa baltirmorskim odeljenjem za ubistva. Rezultat je knjiga Homicide. Knjigu verovatno niste čitali, ali se gotovo sigurno gledali istoimenu seriju.

Serija Homicide je u mnogo čemu promenila istoriju TV-a. I bila polazna tačka za mnoge serije koje su pošle istom stazom. Jedina koja ju je prevezišla je, gle čuda, plod pomenutog Dejvida Sajmona, koji je ovog puta odlučio da kormilo preuzme u svoje ruke. Naravno, The Wire.

Ispravite grešku i pročitajte Homicide. Ponekad je život zanimljiviji od najluđe fikcije.

Headhunters

Headhunters je norveški krimi film koji kombinuje priču o kradljivcu vrednih slika sa... vratolomnom poterom za istim. Na neki način, iako ni blizu tako poetično i filozofski, prizvao mi je u sećanje No Country for Old Men.

Headhunters je odlično i dosledno napisan film, ali opet kao da mu nedostaje malo duše.

Lepo je videti da se pojavljuje sve više filmova van Amerike koji su savršeno snimljeni i u koje je uložen novac. Headhunters je, svakako, stavio pare na broj koji dobija. 

Džonatan Letem: You Don’t Love Me Yet

Kao što piše na koricama, kog god žanra da se Letem dohvati, razvali ga. You Don’t Love Me Yet je pričao indi bendu koji pokušava da se probije. Do novih tekstova će doći na neobičan način i to će ih na neki način puno koštati.

You Don’t Love Me Yet je u stvari priča o mladim ljudima i njihovim odnosima i dilemama.

Letem odlično poznaje muziku i njeno stvaranje. Provešće nas kroz čitav stvarački proces i još mnogo mnogo toga na svega dvesta strana, bez ijedne rečenice viška ili manjka.

Kosta Gavras: Le couperet

Le couperet je pravi srpski film, iako je zapravo francuski, a rađen je po američkom romanu. Predložak je iz pera Donalda Vestlejka, jednog od najvećih krimi pisaca ikad.

Kao i sve njegove priče, Le couperet je jednostavan. Tip ostane bez posla, dve godine kasnije i dalje je nezaposlen. Da bi se napokon vratio u igru – jer i žena počinje da švrlja – reši da se... otarasi konkurencije, naravno.

Iako sinospis za Le couperet možda zvuči banalno, nije. Zato što je Vestlejk mag. A i Gavras je odlično razumeo štivo.

Čarli Hjuston: No Dominion

No Dominion je drugi deo u serijalu Čarlija Hjustona o vampiru detektivu. Već sam pominjao da mi je Hjuston jedan od najomiljenijih pisaca danas. I da je njegovo najjače oružje – dijalog.

Isto važi i za No Dominion. Dijalozi su tako dobri da daju neverovatnu autentičnost likovima koji ih izgovaraju i samim tim čine ubedljivim neverovatne stvari.

Hjustonu zaplet nije na prvom mestu, ali daleko od toga da je zaplet loš. Priča je o novoj drogi koja kruži vampirskim svetom i Džo Pit joj je na tragu. A to će ga puno koštati.

The Avengers

Kad je Milar napisao strip Ultimates znali smo da nikada nećemo videti ekranizaciju tog stripa. Previše je tu dekonstrukcije za prosečnog posetioca bioskopa.

No, Džos Vedon je ipak jedini čovek koji je toj adaptaciji mogao da priđe. I uspeo je. Da se razumemo: The Avengers nije adaptacija Ultimates, ali je prokleto blizu.

Koristi sličan zaplet, razume likove, razume strip. Razume kako treba adaptirati strip. A o ona dva savršena savršena momenta sa Hulkom, Torom i Lokijem... neću ni da govorim. Kakva gikovština.